И ове као и ранијих година једна мала поклоничка групица кренула је пут Острога, једне од највећих светиња са наших крајева. Охрабрени повратком Ћире, возача који нас је и пре две године возио тамо, у групи од 51 путника и два возача нађе се заједно двадесет поклоника из Глогоња (тринаест потпуно нових, барем од оних који су путовали са мном раније), по осам из Опова и Качарева, троје из Сефкерина, двојица из Панчева, две путнице са Прелива (код Бесног Фока), као и по један поклоник из Врбовског, Бежанијске Косе, Обреновца, Банатског Брестовца, Алибунара, Крагујевца, Падинске Скеле (моја маленкост). Да би ово путовање прерасло у интерконтинентално побринула се сестра Драгица (родом и пореклом наша Глогоњка) из Аустралије.
Кренусмо у лепу прохладну ноћ око 23 часа из центра села. Пред пут као што и приличи таквом путовању одслужен је молебан за путовање, где смо од Господа измолили Благослов за путовање. У Панчеву се придружило десетак путника, на силаску са Панчевачког моста још двоје, један код Сајма и један путник у Горњем Милановцу.
Атмосфера путовања је умногоме подсетила на ону од пре две године. Као и тада побринух се да путници буду што опуштенији, па сам засмејавао (за разлику од пре две године, шале и опуштеност су почели већ у Београду, нисам чекао Чачак).
Претходних година смо имали намеру да се духовно припремимо за пут гледањем филма о Преносу моштију Светог Василија са Острога у његову родну Херцеговину сада већ давне 1996. године. Сада се та намера и остварила. Филм смо одгледали на самом доласку на Рудник где смо направили прву паузу.
После малог предаха настависмо даље. Пошто је аутобусу било доста супружника као и оних који су већ дуго у емотивној вези понесох од куће филм који ме итекако одвратио од помало незрелог живота и припремио за брак и одговорност коју брак носи. Народ је итекако лепо примио гледање тог филма, а они који још увек нису у браку понесоше (надам се) чврсту жељу да се што пре венчају и чвршће вежу једно за друго.
Пређосмо границу и уђосмо у Босну. Недалеко од границе је Вишеград, чувени мост којим су премошћене границе духа нас Срба и Турака који су се тада свим силама трудили да веза међу нама нема. Одморисмо на мосту који је ушао у историју као На Дрини ћуприја. Прошле године смо само прошли поред па су многи, с пуним правом и замерили што нисмо били на њему макар пола часа. Сећајући се тога, замолих возаче да мало предахнемо, што су они прихватили с радошћу. Настависмо кривинама ка Фочи. Тамо смо, као и прошле године, направили паузу за доручак. Уследиле су још теже кривине ка Устипрачи, Тјентишту, Билећи и коначно Требињу. Врућина је бивала све већа али нас је Требиње ипак разгалило. Опуштени, мирни, радосни њуди. Изузетно леп градић. Драгуљ Херцеговине, рече ми срце. Замолих једног брата у Христу са којим се дружих у својим студентским данима да нас уведе у Саборни храм посвећен Преображењу Господњем. Било м је драго да га видим после десетак година. Храм још недовршен, без фресака али духовно итекако јак утисак остави на мене. Поклоних се многим иконама, међу којима морам издвојити велику икону Светога Јована Кронштатског. Они који ме боље познају добро знају колико ми тај Светитељ значи. И колико ми је увек потребно да се помолим њему. У току су била венчања, са свих страна ка храму, цркви, су долазиле реке сватова. Радост се ширила свуда око нас. Мало предахнусмо и схватисмо да немамо довољно времена како бисмо посетили манастир Тврдош и Црквине (брдо изнад Требиња где је сахрањен Јован Дучић). Нерадо кренусмо пут Острога око 14 часова. Чекао нас је Свети Василије Острошки.
Свети Василије Острошки. Шта изговорити о њему? Једном од најбитнијих светитеља наших. Отаца наших. Молитвеника наших. Наши су језици немушти да би достојно исказали сво његово џиновско биће, његову величину. Да не дужим рећи ћу само СЛАВА МУ И МИЛОСТ. По доласку пред Доњи манастир, после кривудавог пута од магистрале Никшић-Подгорица ка Острогу (неких осам километара) договорисмо се да ка Светитељу пођемо пешке и боси. Један део (њих пет) је ушао у комби да до горе пренесе ствари свих нас. Питах за смештај возача, добих духовни ударац. Кренусмо потом ка Горњем манастиру. Ка Часним моштима Светог Василија. Изузетна је част ићи ка Светитељу, велика Благодат. И мала жртва - ићи босоног. Пре две године ишли смо такође боси али тада по киши и само трећина групе. Сада је босо ишло бар нас 40. Група јединствена. Са изузетним осећањем како треба ићи до Светитеља. Мени као пастиру срце пуно. Пуно захвалности Светитељу што нам је још једном дао да му дођемо. Захвалности вернима које је повео што тако иду ка Светоме. Захвалности Богу. Захвалности небу. Захвалности асфалту. Шта принети Светитељу? То питање било ми је у срцу од почетка планирања путовања, нека два месеца раније. Асфалт је дао одговор, мало муке не шкоди, посебно ако је за Бога и Светог Василија. Ипак, како многи видеше и осетише, пре две године по оном пљуску смо ишли много лакше и са много мање застоја. Ствари су биле груписане на једном месту. Побринусмо се око душека и ћебади за коначиште на платоу под ведрим небом. Верници који служе у Горњем манастиру ме одушевише срцем и спремношћу да послуже нама. Гостима. Вернима. Поклоницима. Нађоше и смештај за возаче. Остависмо неколико верних као чуваре и пођосмо степеницама да се помолимо и поклонимо Светоме. Приметих да су на палтоу поставили мпровизован олтар како би се служииле службе. Дојмило ме. Ранијих година виђао сам и слушао разне ствар. Овај пут сам видео и осетио само једно. МИР. ТИШИНУ. ПОТПУНУ СВЕСТ ГОТОВО СВАКОГА ГДЕ ИДЕМО. КА КОМЕ. ПРЕД ЊИМ СЕ НЕ ГОВОРИ. ОН СЕ СЛУША. Замолих молитву за целу групу. У тишини готово цела група је била унутра. Свештеник једва чујним гласом је изговарао молитву за свеопште здравље. У очима свих присутних сузе, вапај. Пажња. Љубав ка Светоме. Ка оцу нашем. Оставих вернике у Горњем манастиру и са још њих пет кренух комбијем надоле, како бисмо на миру вечерали. Расположење се вратило. По вечери вратисмо се горе. Мир и ред. Слика коју сам дуго чекао. Запањих се. Није било хаоса на који сам раније готово навикао. Уследила је ноћ. Остадох да се молим Светитељу. Да пазим и гледам. Око три по поноћи написах ову поруку и послах је на један православни сајт.
За оне који су спавали освануло је јутро. Договор је био да се једна група прчести на раној Литургији (у шест часова ујутру), друга група још једном поклони Светитељу, а да потом око седам већ кренемо ка Доњем манастиру и пут мора. Возачи се сагласише и кренусмо новим путем ка Подгорици. Многима је лакнуло јер се тим новим путем избергавају нимало наивне кривине од Острога ка путу Никшић-Подгорица. Дођосмо до Подгорице а потом возачи предложише да посетимо и манастир Дајбабе и да се поклонимо Светом Симеону Дајбабском. Наравно прихватих.
Реклама и маркетинг чине чуда у савременом свету па тако видех и овом приликом. Надомак Даниловграда се налази женски манастир Ждребаоник. Један од најбоље уређених манастира Црне Горе. И физички али најпре духовно. Пут до њега је изузетно добро означен и лако се налази. У њему мошти најпослушнијег духовног ученика нашег Светог Саве. Светог Арсенија Сремца. Другог Архиепископа српског. Савиног наследника. У време када су светитељи живели бити архиепископ било је исто као данас патријарх. Арсеније је духом био врло сличан нашем блаженопочившем патријарху Павлу. Дакле, духовна величина. Светитељ који је многе манастире подигао, много сиротих људи примао под своје окриље помагао им. Када смо имали прилику да се поклонимо Светом Арсенију Сремцу дирнула ме смиреност сестара те обитељ са којом су ми дали епитрахиљ да помажем Светим уљем изнад моштију Светитеља верне. Дирнула ме скромност којом су прикривали своје велике врлине. Дирнула ме пажња са којом раде на душама својим што се видело у раду на чупању корова из цвећа које никада није било лепше него тамо. И дирнуло ме што у тај манастир они који воде поклоничке групе, па ми свештеници међу њима, ретко воде своје верне. У тај манастир и на поклоњење том Светитељу долази можда један аутобус месечно. Са друге стране имамо манастир Дајбабе. Поредак манастира и порта се не види јер је иза манастирске цркве и тамо немају приступ посетиоци и поклоници. У манастирском храму, првом (и можда једином такве врсте у нас - пећини) мошти Светог Симеона Дајбабског. "Обичног" монаха који се ту подвизавао и склонио од светске славе крајем 19. и у првој половини 20. века. Зашто кажем "обичног," могао би се неко запитати. Зато што сваки монах и свештеник треба себе и своје подвиге да сматра мањим од подвига једног владике а поготово од подвига Светог Архивладике (титула слична патријарховој). Манастир Дајбабе посети око 10ак-50ак аутобуса недељно. Пут до манастира ме подсетио на оне авантуристичке филмове и трагања Индијане Џонса кроз прашуму. Нигде путоказа, нигде правца. У Дајбабама сам доживео други духовни ударац који је ипак брзо превазиђен изузетном топлином житеља те светиње.Разлика је у маркетингу, у већој реклами другог науштрб првог од та два манастира. Настависмо ка Приморју.
Већи део групе остао је у Сутомору на плажи. Мањи кренуо ка Петровцу и манастиру Режевићи.
За оне који су спавали освануло је јутро. Договор је био да се једна група прчести на раној Литургији (у шест часова ујутру), друга група још једном поклони Светитељу, а да потом око седам већ кренемо ка Доњем манастиру и пут мора. Возачи се сагласише и кренусмо новим путем ка Подгорици. Многима је лакнуло јер се тим новим путем избергавају нимало наивне кривине од Острога ка путу Никшић-Подгорица. Дођосмо до Подгорице а потом возачи предложише да посетимо и манастир Дајбабе и да се поклонимо Светом Симеону Дајбабском. Наравно прихватих.
Реклама и маркетинг чине чуда у савременом свету па тако видех и овом приликом. Надомак Даниловграда се налази женски манастир Ждребаоник. Један од најбоље уређених манастира Црне Горе. И физички али најпре духовно. Пут до њега је изузетно добро означен и лако се налази. У њему мошти најпослушнијег духовног ученика нашег Светог Саве. Светог Арсенија Сремца. Другог Архиепископа српског. Савиног наследника. У време када су светитељи живели бити архиепископ било је исто као данас патријарх. Арсеније је духом био врло сличан нашем блаженопочившем патријарху Павлу. Дакле, духовна величина. Светитељ који је многе манастире подигао, много сиротих људи примао под своје окриље помагао им. Када смо имали прилику да се поклонимо Светом Арсенију Сремцу дирнула ме смиреност сестара те обитељ са којом су ми дали епитрахиљ да помажем Светим уљем изнад моштију Светитеља верне. Дирнула ме скромност којом су прикривали своје велике врлине. Дирнула ме пажња са којом раде на душама својим што се видело у раду на чупању корова из цвећа које никада није било лепше него тамо. И дирнуло ме што у тај манастир они који воде поклоничке групе, па ми свештеници међу њима, ретко воде своје верне. У тај манастир и на поклоњење том Светитељу долази можда један аутобус месечно. Са друге стране имамо манастир Дајбабе. Поредак манастира и порта се не види јер је иза манастирске цркве и тамо немају приступ посетиоци и поклоници. У манастирском храму, првом (и можда једином такве врсте у нас - пећини) мошти Светог Симеона Дајбабског. "Обичног" монаха који се ту подвизавао и склонио од светске славе крајем 19. и у првој половини 20. века. Зашто кажем "обичног," могао би се неко запитати. Зато што сваки монах и свештеник треба себе и своје подвиге да сматра мањим од подвига једног владике а поготово од подвига Светог Архивладике (титула слична патријарховој). Манастир Дајбабе посети око 10ак-50ак аутобуса недељно. Пут до манастира ме подсетио на оне авантуристичке филмове и трагања Индијане Џонса кроз прашуму. Нигде путоказа, нигде правца. У Дајбабама сам доживео други духовни ударац који је ипак брзо превазиђен изузетном топлином житеља те светиње.Разлика је у маркетингу, у већој реклами другог науштрб првог од та два манастира. Настависмо ка Приморју.
Већи део групе остао је у Сутомору на плажи. Мањи кренуо ка Петровцу и манастиру Режевићи.
Свештеник Иван Делић
парох глогоњски
Нема коментара:
Постави коментар