среда, 22. фебруар 2012.

Божији позиви

Дух дише где хоће. Овим богонадахнутим речима Св. апостол Павле описује намере и деловање Светога Духа, чијом вољом, призивом и деловањем постадосмо постављени на одређена места и дужности. Сваки позив који се обавља из љубави и који се срцем врши (а не жељом за каријером, претераном амбицијом, чежњом за високим функцијама, итд.) долази од Бога. Један од таквих позива је и: „Буди свештеник, напасај Речју Мојом и старањем Мојим Моје стадо.“

Вољом Божијом и Његовом милошћу одазвао сам се на тај позив у мери моћи, са жељом на неуморно служим Богу, Цркви и Божијем народу без обзира на околности. Те околности нису биле нимало лаке Св. праоцу Авраму па је ипак напустио родну земљу и, кроз пустињу, пошао за Богом ка Обећаној земљи коју му је Бог показао и обећао да ће бити његова кроз потомство. Аврам се није уплашио ни одбацивања од стране родбине, ни временских неприлика (пустињског ветра, песка), ни пустињских животиња, нити пак разбојничких група које су и тада (а то чине и сада) нападале караване и све у њима. Аврам је ишао за Богом. Срце га је вукло. Захваљивао је Богу на свему.Аврама нису спречиле околности.


Околности тешке климе нису спречиле ни Светог Саву да напусти краљевски дом свога оца и сва благостања која је као најмлађи син уживао, и да оде у далеки Хиландар како би тамо у молитви, посту и бдењима очистио своју душу и служио Богу и ближњима. Његово служење ближњима и данас је пример многим монасима са Свете Горе. Наиме, он је пешке босоног обилазио све пећине и подвижнике Свете Горе, пењући се по оштрим стенама, не обазирући се на болове и ране на ногама, како би од тих подвижника чуо по коју живу реч и поуку и како би им доносио све што им је било потребно. Обућу је први пут после монашења обуо на молбу свог оца, десетак година касније. Његовим примером ишли су многи. Примером труда и жртве по Богу за ближње.

Једна од основних, ако не и основна, дужности сваког свештеника је приношење Бескрвне жртве Пресветог Тела и Часне Крви Христа, Господа и Спаситеља нашег, за „грехе своје и незнања народна“, како изговара у једној молитви Литургије. та жртва се на грчком каже Евхаристија, што значи благодарење, захваљивање. Управо благодарење је оно што сигурно осећају готово сви свештенослужитељи у току Св. Литургија. Благодаре Богу што нам је подарио такву жртву, Самога Себе, и што је њих, грешне удостојио да такву жртву приносе за себе и друге. Други назив за ту жртву ле литургија, заједничко служење. Пуноћа Цркве је у заједници у Христу, који Сâм рече: „где су два или три сабрана у Моје име, онде сам и ја међу њима.“ Дакле, без Вас, драги моји парохијани, и Вашег срдачног учешћа, Света служба Божија је готово ништавна.

Такође, на свакој Св. Литургији, Црква се (кроз свештеника) моли за све уснуле у Господу, за све покојне слуге Божије, „да им се опрости сваки грех и да одбегне од њих свака патња, бол и уздисање“, како каже једна молитава опела (сахране). Црква се моли и да се њима, нашим уснулим сродницима и пријатељима подари вечна награда. Та награда је ништа друго до пријем њихов у Царство Божије, Царство небеско. Црква је установила и посебне дане за такве молитве и за помињање покојних – Задушнице. Дало се приметити да многи погрешно обележавају тај дан. Он и све што се у току њега учини треба да буде намењено душама наших покојника, молитви Богу за њих, а не телима нашим и наших ближњих. Ако је Црква прописала и учи скромности као једној од великих врлина, како то да се на гробљима показује потпуна нескромност и такмичење у количини изнете хране на гроб. Ако је Црква, надахнута Духом Светим прописала пост у одређене дане, онда је свакако противно Духу Светом у те дане износити мрсну храну на гробље, јер Бог нам је дао слободу да бирамо хоћемо ли слушати Његову Свету вољу или не, али је исто тако рекао да ће тешко бити оном човеку који друге наведе на грех. Бог милости нека усели душе сродника Ваших у Царство Своје, нека им опрости сваки грех њихов и нека им подари вечну награду за сва доброчинства њихова.

Нека Вас све Бог благослови и подари свако добро.

јереј Иван Делић, нови парох глогоњски

Нема коментара:

Постави коментар